U Domu kulture u Liparu održana je promocija knjige „Ognjena Marija livanjska“, autora Buda Simonovića. U okviru promocije prikazana je izložba fotografija pod nazivom „Srbi Livanjskog polja – tragovi kroz vekove“. Prisutne je blagoslovio protojerej Predrag Crepulja, paroh bajšanski, a u okviru muzičkog dela programa nastupio je „Vizantijski hor“ iz Bačke Topole. Organizatori promocije su Srpska pravoslavna crkvena opština Lipar i Udruženje ,,Ognjena Marija livanjska“.

Kada je o knjizi reč, ona se bavi ustaškim zločinima nad Srbima u Livnu i okolini počinjenim u proleće i leto 1941. godine, a ponovljenim u ratovima devedesetih godina. Knjiga predstavlja potresno svedočanstvo o zlu i sumraku uma zločinaca koji su oduzeli živote stotinama Srba u ovom delu Bosne i Hercegovine, ali i trajno sećanje na primere dobrotvorstva i zalaganja brojnih Hrvata i Muslimana za svoje komšije srpske nacionalnosti. Prisutnima su prikazani i arhivski materijali iz vremena Nezavisne države Hrvatske, kao i snimci ekshumacije žrtava iz jame Ravni Dolac 1991. godine, koja predstavlja deo autorove lične arhive.

Autor knjige Budo Simonović rekao je da on poreklom nije vezan za Livanjsko polje, ali da ga je sama priča pronašla, pa se pre više od trideset godina upustio u rasvetljavanje tragedije srpskog naroda na ovim prostorima. Simonović je napomenuo i to da se veličina stradalnog srpskog naroda ogleda u izostanku osvete, a da je na stradanje i tugu odgovoreno u formi  „feniksa iz pepela“, odnosno – životom:

„Ove godine se navršava tačno 35 godina od kad sam ja prvi put došao na područje Livna i okoline i počeo da se bavim tom teškom i mučnom pričom o stradanju srpskog naroda na tom području. Ona po mnogo čemu prevazilazi sve ono što se zna o ustaškim zločinima počinjenim tokom 1941. godine. Sasvim slučajno sam saznao za jedno selo kod Livna koje ima neobični spomenik na kojem su upisana samo imena domaćina i pored njih broj žrtava iz te kuće. Navešću samo primer Petra Crnogorca iz čije kuće je pobijeno sedamnaestoro njih, a takvih primera, nažalost, ima mnogo. Potom su mi kazali da u tom selu živi jedna žena koja je bila više od mesec dana u jami i spasili su je. Nisam nikada ranije bio u Livnu, pa sam krenuo na neviđeno, našao sam mog kolegu Sveta Ljuboju, dopisnika „Oslobođenja“, koga takođe nisam znao do tog dana i oni su me uputili u selo Čelebić. To je jedno prelepo selo, nekih dvadesetak kilometara udaljeno od Livna, koje je danas, nažalost, gotovo sasvim pusto i u kom praktično nema ni Srba ni Hrvata. U tom selu sam našao jednu divnu staricu, Stanu Crnogorac, koja mi je ispričala tu mučnu i tešku priču i tek na kraju mi je kazala da je ukupno četrtnaestoro njih preživelo. To je bio trenutak kada sam shvatio da nema ništa od samo jedne reportaže i da treba da počnem da se bavim pričom šireg karaktera, odnosno da je to priča za knjigu. Više od godinu dana je trajala potraga, napravio sam prvo izdanje i promocija je održana 10. avgusta 1991. godine, na dan kada su sahranjeni posmrtni ostaci tih žrtava. Nekih petnaest godina kasnije napravio sam novo, dopunjeno izdanje i pored dvadesetak jama i stratišta u njoj se nalazi i spisak od 1587 imena onih koji su stradali, zajedno sa godinom rođenja i mestom stradanja, tako da nema pogađanja već su u pitanju živi dokazi. Govoreći o samoj suštini knjige, priča se uglavnom zasniva na kazivanjima preživelih jer ja sam uspeo da pronađem sve one koji su bili i dalje živi u tom momentu, a koji su imali sećanje na ta stradanja“.